|
Margita, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete? Od 1941. do 1949. živela sam sa majkom u Somboru. Moj suprug je kao aktivni oficir stare kraljevine Jugoslavije bio u zarobljeništvu, prvo u Nemačkoj, a zatim i u Mađarskoj. Tek kada se vratio, počeli smo da živimo zajedno u Beogradu. Šila sam ja odmah kada sam došla u Beograd. Čak i za vreme rata, dok sam bila kod mame, šila sam po našim žurnalima. Da li šijete sa strašću? Meni je šivenje bilo zadovoljstvo i uživanje. Šila sam s ljubavlju. Šila sam kada sam morala, i kada nisam. Verovatno da je meni bio urođen neki talenat i želja za stvaranjem. Rano sam se udala, a pošto nisam išla na fakultet, nisam bila osposobljena, pa nisam ni radila... Verovatno je meni bio urođen neki talenat ... Jer, znate šta je radio moj deda, Adelbert Krig? Divne stvari, mozaike u crkvama! Radio je u Zagrebu, Vukovaru, Vinkovcima, Beču, u Mađarskoj. Radio je crkvene mozaike svuda. I moja majka je genski imala nešto od tog umetničkog. Sada, moja kćerka voli da slika, a ja sam volela da šijem, prema tome... Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje? Od 1961. sam često putovala u Nemačku. Svake godine bih provela tri do pet meseci kod kćerke i moje male unuke u Frank- furtu. Čim sam videla Burdu, odmah sam kupila prve brojeve i donela ih u Beograd. Bio je još jedan žurnal za šivenje, ali nikad mi Nova Moda nije bila bliska. A recite vi meni, jel‘ Burda više ne funkcioniše kao pre...? Čitala sam njen život, ima baš lepih slika Ene Burde. Uvek bi ona bila na prvoj strani. Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala? Materijal sam donosila iz Nemačke. Bilo je raznih materijala, razne svile, većinom lureks i tvid. Šezdesetih godina u Nemačkoj sam čula da je Hehstova fabrika, koja je nekad proizvodila oružje, prešla na mirnodobsku proizvodnju i počela da radi tekstil. Moje zavese potiču iz jedne radnje u Frankfurtu gde su prodavani Hehstovi proizvodi. To su nezapaljive zavese. Šta je u njima, ne znam. Moja unuka je bila plavuša i volela sam onu tirkizno plavu. Onu lepu plavu, znate? A mlađa kćerka mi je takođe plava, pa sam volela onu lepu, metalno plavu. Da li šijete za sebe ili za druge? Šila sam puno za svoju decu. Kada je moja mlađa kćerka išla u gimnaziju, starija je već bila na fakultetu. Njihove profesorke bile su oduševljene materijalima koje sam ja tada donosila, pošto ih ovde nije bilo. Ovde ničega nije bilo. I tako sam ja počela da šijem za profesorke iz gimnazije. A one su se revanširale, neko novcem, neko drugim stvarima. Tako da sam ja opremala profesorke iz gimnazije sa Burdinim šnitovima i materijalima iz Nemačke. A meni samo nešto od toga, ono šta bi ostalo. Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje? Imala sam veći stan koji sam sad ostavila deci. U toj jednoj sobici sam imala mašinu i veliki sto za krojenje. Volim da slušam lepu muziku. Volim klasiku, jedino ne volim ovo urlikanje, to me nervira. Ja sam za Šopena i za te stvari. Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete? U Frankfurtu sam bila. Kćerka je tamo imala mašinu pa sam joj sašila ovu svečanu haljinu. Kada je haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku? 1967/68. za moju kćerku, za neki bal u Nemačkoj, ne mogu da se setim. Ima neki bal u Frankfurtu svake godine, znate, tamo te američke zvezde dolaze. Moja kćerka je bila udata za predstavnika Jata. Direktora za Frankfurt, Minhen i Diseldorf. On je tad bio pozvan na bal. Da li još uvek taj bal postoji? Kada je haljinu obukla prvi a kada poslednji put? Prvi put je ona nosila tu haljinu na balu, a poslednji put, moja mlađa kćerka je obukla za neku svečanu priliku u Inter-kontinentalu, ovde, u Beogradu. A inače, ona sad više ne ide. Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tu haljinu? Jedino tu sliku imam od moje kćerke. Ona se tu slabo vidi. Na slici je sa mužem u Frankfurtu. To je stara fotografija iz šezdeste godine, sa tog Golden Džet bala. Moja lepotica koja je bila dobra, i srećno udata, i vešta. Ona nije bila srećna kad se iz Nemačke vratila ovde. Veoma je volela Frankfurt. Da li se sećate nekog komplimenta u vezi te haljine? Pa ne znam, srce moje, to je tako davno bilo. Na šta vas podseća ta haljina? Na moju kćerku. Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)? Ne, ja ne verujem da ima. To tako stoji, kao u muzeju. Zar nije prelepa ova tirkizna boja? Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo? Ništa. Ja tako čuvam sve. Sve je staro, zajedno sa mnom. Margita, hvala Vam na razgovoru! |
Beograd, 13.5.2008. u 17 časova
