|
Vesna, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete? Sklonost ka šivenju sam nasledila od oca. Moj tata je bio krojač u Pančevu. Znači, rasla sam uz estetu. Tata je imao smisla za odevanje, za slaganje boja i odabir modela. Od njega sam taj dar i nasledila. Od četvrte godine, kada sam umela da držim iglu u rukama, šila sam haljine lutkama. Da li šijete sa strašću? Šila sam iz zadovoljstva, jer je to deo mene. Uvek sam volela da izgledam lepo, da budem odevena kako ja to zamišljam, i onda sam spojila lepo i korisno. Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje? Sećam se prvog Burdinog kroja koji je izašao možda osamdestih. Po Burdi sam prvi put nešto sašila i od tad se nismo razdvojile. Na početku je Burda mogla da se kupi samo na nemačkom, a vi morate da osećate tkaninu. Kao geograf što čita kartu ili kapetani kada putuju preko okeana pa otvore onu kartu sa koordinatama, tako i šnajder ume da čita krojnu listu. I to je to. Ništa jednostavnije od Burdinih krojeva. Ja sam isključivo, i celog svog života, samo to radila. I tako se oblačila. I dalje ima žena i mladih devojaka koje vole da su eksluzivno obučene, i neće da nose kinesku garderobu. Do kraja meseca časopisa Burda više nema na kiosku. Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala? U glavnom je Burda taj reper po kojem ja kasnije biram materijal i dezen, ono što mi Burda predlaže za taj kroj. Ne mogu ja sad da kupim neki levi materijal, mora da ide adekvatan. Inače sam luda za viskozom. Taj osećaj prirodnog materiala koji hladi organizam i daje vam osećaj komotnosti i mladosti. Da li šijete za sebe ili za druge? Od moje dvadeste do dan-danas sve što vidite na meni je iz Burde, nikad ništa nisam kupila, sem ove bluze u Cirihu. Draga gospođice, tih vremena u Jugoslaviji - bivšoj, živelo se lepše nego sad u Nemačkoj. Mi smo sve imali. Ja sam kao student putovala po Evropi, a sada ne putujem nigde. Videla sam Milano, Beč, Cirih, Sant Moric ...pila sam kafu od sto švajcarskih franaka, davala po trista franaka za kožnu suknju, dvesta za sandalice. Mi smo bili svet. Onda su nam to oduzeli. A sad nam opet nude da budemo svet. Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje? Stalno sam zaposlena. Od 7 do 15 sati sam na mom zvaničnom poslu, a posle 15 sati celo moje biće hrli ovamo. Ono je prosta egzistencija, surova i sušta, a ovde dolazi do izražaja sva moja kreativnost. Od samog ulaska u ovu zgradu, do nameštaja, cveća, kontakta sa ljudima, predstava koje radimo, šivenja kojim se ja bavim, znači, ovde je moja duša! Vidite kako je to bog namestio u životu, da postoji neki kutak u kojem se vi potpuno pronalazite. Ovo je moj život. Ovde se sklonim i od zlih, i od dobrih ljudi. Jedni i drugi znaju da budu naporni. Kada se umorim, gledam kroz prozor, Savu, most, zalazak sunca i meditiram. Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete? Pa evo, to je ova bluza koja me prati iz studentskih dana, do dana-današnjeg. Nisam je šila, ali mi je najdraži deo garderobe. I ona je šivena po Burdi, ja to znam, to su ti krojevi. Kada je ta bluza nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku? Ovu bluzu sam 1981. kupila u prodavnici ABM, kod Cafea Paris, Bahnhofstrasse, u Cirihu. Pet godina sam odlazila, i to dva puta godišnje u Švajcarsku. U pitanju su bile lične veze. I kažem vam, onda je bivša Jugoslavija bila jedna perspektivna zemlja. Mi smo sarađivali, radili sa mnogim zemljama u Evropi. Putovala sam sa svojim bivšim prijateljem ili da ga nazovem dečkom, a on je bio posebno vezan za Švajcarce. Sada kažete prijatelj - prijatelj je prijatelj, al’ dečko se zna šta je. Kada ste bluzu obukli prvi, a kada poslednji put? Prvi put u Švajacarskoj, koju veoma volim. Ipak, ne bih mogla da živim ni na jednom drugom kraju sveta, ni u jednom drugom gradu, sem u Beogradu. Ovaj grad kao da je stvoren za mene. On je sastavni deo mog bića. I ta dinamika, i ta sentimentalnost ponekad, a ponekad grubost. I ona patina koju Beograd ima. Kultura, koja je na ivici da isčezne. Ali ja se iskreno nadam da će ove mlade generacije probati sve što mladost treba da proba, da će se vratiti pravim vrednostima. Život se sastoji od veoma jednostavnih, ali pravih vrednosti... Poslednji put, možda pre dve nedelje, imali smo u Savezu jednu malu proslavu. Uvek treba da imate jedan komad garderobe u kom se osećate svečano. Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za Vašu bluzu? Imam ja dve fotografije iz tog perioda, ali ne sa tom bluzom. I glupo mi je, mislim da sam imala 25 godina. Smešno mi je...šta sad... Da li se sećate nekog komplimenta u vezi Vaše bluze? Uvek svi kažu da je božanstvena i pitaju: „Gde si ovo kupila, jesi li ovo ti šila?’’ Pošto znaju da ja sve to sama... Ona me jednostavno podseća na najlepše dane moje mladosti. Zamislite, vi sednete u auto, putujete i dremate do Ljubljane... Bili su to veoma lepi dani za ovu zemlju, a i za moju mladost. I to je ono što ću večito pamtiti. Na šta Vas podseća ta bluza? Ona me jednostavno podseća na najlepše dane moje mladosti. Zamislite, vi sednete u auto, putujete i dremate do Ljubljane… Bili su to veoma lepi dani za ovu zemlju, a i za moju mladost. I to je ono što ću večito pamtiti. Da li ta bluza nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)? Nikada ja tu bluzu nisam grčevito čuvala. Ona se gubila i pojavljivala, i ostala da živi 26 godina, gospode bože, evo da se prekrstim! Evo, pogledajte! Čak je i boju zadržala. Baš sam je juče peglala i vidim kako pucaju ovi cvetići po njoj. Šta će se dogoditi sa bluzom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo? Uvek ću je čuvati takvu kakva jeste, i kad budem stara. Nje ću se uvek rado sećati. Vesna, hvala Vam na razgovoru! |
Beograd, 3.5.2008. u 11 časova
