|
Hilda, kako si došla do toga da počneš da šiješ i od kada šiješ? Pa znala sam za to iz kuće. Pre nego što je mene rodila, mama je radila kao šnajderka. U našoj kući je uvek bila neka šivaća mašina na kojoj se krpilo. Otac je na mašini znao da sašije plišane životinje za nas, pa mama skoro da je više nije ni pipnula. Zatim je i moja pet godina starija sestra počela da šije krpice. Kada mi je bilo dvadeset godina, pokazala mi je najosnovnije stvari. Tako sam krenula sa šeširima, tašnama i kućnim papučicama. I onda je to tako išlo dalje. Da li šiješ sa strašću? Pričinjava mi radost, apsolutno! Za razliku od heklanja i pletenja, ovde se radi o većim odevnim komadima. I odmah se vidi da li to odgovara, ili ne. To mi je od uvek bilo super u šivenju! Da li šiješ po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje? Šešire i tašne stvaram po svom osećaju. Sestra mi je pokazala kako se precrtavaju i seku kupljeni šnitovi. Onda sam se i na Narodnom univerzitetu okušala na kursu za pravljenje krojnih listi, ali pored punog radnog vremena, bila sam preopterećena. Imam dva ili tri šnita za pantalone koje mi stoje kao salivene. Na kraju krajeva, to je i dovoljno. Na osnovu čega biraš boju i vrstu materijala? Pa često uđem u neku prodavnicu materijala, vidim materijal koji mi se dopadne, i kupim dva ili dva ipo metra. Ideja mi dođe kasnije. Potpuno otkidam na dezene i boje sedamdesetih: braon, narandžasta, tamno zelena. Zatim i veliki cvetovi, kakve su bile nalepnice uz pakovanje ,,pril’’ deterdženta, nekada. Da li šiješ za sebe ili za druge? Sada više za druge. I baš zato sam napravila svoj brend “Divlja Hilda”. Da se ljudi nekad sete da je to od mene. Da li imaš neki prostor gde šiješ i koje vreme biraš za šivenje? Šivenje je u mom životu zauzelo važno mesto. A tako je i u mom stanu. Da bih mogla da šijem, potreban mi je jedan ceo slobodan dan. Uporna sam da brzo završim, što brže obučem, ili poklonim nekom. Da li imaš neki komad odeće koji si sašila, a da možeš da nam ga pokažeš? Da. Jedan od mojih aktuelnih modela za ovogodišnji karneval. To je kostim Sneška Belića. Kada je kostim nastao i da li si to šila za neku određenu osobu ili priliku? Sašila sam ga početkom januara ove godine. Prošle godine prijateljica i ja smo išle od kafane do kafane a ove godine smo se odlučile za ulični karneval. Pošto je to bilo početkom februara, trebalo mi je nešto toplo i široko, zbog garderobe ispod. Listala sam šnitove i naišla na Sneška Belića koji mi je i pre toga bio na umu. Kada si kostim obukla prvi, a kada poslednji put? Prvi i poslednji put sam ga nosila 03.02.2008. na karnevalu u Majncu. Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tvoj kostim? Bilo je veoma toplo tog dana. Jedan od onih vrelih dana u ovoj godini. Na slici sam sa prijateljicom i sestričinom. Moja sestra je celoj porodici sašila kostime klovnova. Baš slatko! A kostim moje prijateljice sam ja sašila. Da li se sećaš nekog komplimenta u vezi tvog kostima? Da, od jednog malog dečaka koji mi je bio do kolena. Stao je ispred mene i viknuo: ,,Mama, pogedaj Sneska Belica! Mama, pogedaj! Pa, mama, pogedaj!’’ A ja sam u sebi pomislila: ,,Samo zbog tebe se i isplatilo’’. Na šta te podseća taj kostim? Tad pomislim na malog, plavog dečaka. Moja sećanja su obojena karnevalom! Da li kostim nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)? Kada sam ga izvukla iz sanduka, primetila sam da se osetio miris piva. Šta će se dogoditi sa kostimom? Da li si ga namenila nekome ili ćeš ga pretvoriti u nešto drugo? Ostaviću ga u jednom od mojih velikih karnevalskih sanduka. Sačuvaću ga i obući, ne za sledeću godinu, ali možda za dve ! To je sad Sneško Belić i teško da se on može pretvoriti u nešto drugo. Hilda, hvala ti na razgovoru! |
Bremen, 27.4.2008. u 13 časova
