|
Gospođo Dele, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete? Nikada nisam mislila da ću biti šnajderka, želela sam da budem vaspitačica. Moj otac je ipak bio protiv toga. Rat se tek bio završio a on, kao rukovodilac sektora u fabrici, razmišljao je: ,,Decu ćeš dobiti kasnije, a zanat je zlato’’. Dakle, moj zanat sam započela u aprilu 1940. u malom krojačkom salonu u Bremenu. 1947. sam dobila anemiju i postajala sve tanja i tanja. Moja dotadašnja majstorka je rekla:,,Idite u umetničku školu. Amerikanci tamo svakog dana dele obroke’’. Tu sam bila dva meseca, a onda me je dočepao muž. Da li šijete sa strašću? Da, posle kad sam videla šta sve mogu da postignem i kako sa tim mogu da napredujem. To je imalo i neku prednost ...to što sam znala da šijem. Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje? Otac mi je tada platio časove u školi u kojoj se učilo kako se prave krojne liste. To je bilo teško, jer smo bili srećni ako smo imali i olovku i papir. Tu sam učila da izradim šnitove za ruske bluze, različite varijante rukava sa ranglanom, mornarske kragne i bolero. Šnitovi iz tog vremena su mi i do danas ostali sačuvani. Nas su bombardovali. Prvo su bombe...celu kuću...do temelja...a na kraju su došle vazdušne mine. Tu je odmah četiri, pet kuća... cccttt...sravnjeno. Onda je moj brat iz podruma izvadio nekoliko mojih papira. A kasnije sam šila po meri. i mnogo toga po Burdinim šnitovima. Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala? U to vreme nije bilo ničega. Pa, bio je rat...to se danas ne može ni zamisliti. Od folije kojom su se za vreme bombardovanja zamračivali prozori, šila sam kišne kabanice, a od posteljine sam sašila belu sportsku haljinu... Svi su mi zavideli. Rasparala bih haljine koje sam dobijala na poklon. Jednom sam čak dobila i plavu svilu! Mnogo kasnije, kad bih išla sa suprugom do grada, znalo se: on ide do odeljenja za alat, a ja tamo gde se prodaju materijali. To što bi mi se dopalo, to bih i uzela. Da li šijete za sebe ili za druge? Sada retko kada nešto šijem.Pa... nedostatak dokolice i koncentracija mi je popustila... Pred moje venčanje, 1947, nije bilo ničega, tako da sam za jednu ženu iz naše ulice šila neke stvarčice, a za uzvrat sam mogla da pozajmim njenu venčanicu. Još uvek imam listu šta smo sve od poklona dobili na venčanju. Na primer... sto kilograma krompira... peškir od frotira... 1948/49. sam radila kod jednog seljaka. Bili su srećni što imaju šnajderku. Dobijala sam slaninu, mleko i viršle. 1950. je moj sin došao na svet, pa sam šila za svog dečaka i svoju majku. Kao što sam već rekla: da se kupi, nije bilo. Kad je dečak porastao, ja sam već 10 godina bila šnajderka pri robnoj kući Bauermann. Tada je to bila najčuvenija robna kuća. Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje? Ranije sam šila sa Inge, mojom školskom prijateljicom. Ničeg nije ni bilo. Nismo mogle u bioskop, nije se moglo ni na ples, ni u diskoteku. Nalazile smo se kod mene ili kod nje da šijemo. Sve to vreme smo u kući čekale da li će se oglasiti sirene za uzbunu. To su bila grozna vremena. Kasnije sam pored obaveza u kući i mog posla šnajderke koristila svaki slobodan trenutak koji bi mi iskrsnuo za šivenje. Nedavno mi je u poseti bila moja prijateljica Inge pa smo opet zajedno šile. Mi se znamo već 60 godina. Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete? Da, ovaj šareni sam izvukla iz mojih kofera. To je ova lanena, cvetna haljina. Još uvek imam slike na kojima sam u njoj. Inače, ne bih je nikako ni pokazala, a danas ne bih više ni kupila taj materijal. Kada je haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku? Šila sam tu haljinu negde oko 1984. za naš odmor u Lopudu, u Jugoslaviji. Tamo smo vrlo rado išli. Kada ste haljinu obukli prvi, a kada poslednji put? Prvi put sam tu haljinu nosila 1984. a ne sećam se kada poslednji put. Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za vašu haljinu? Imam i fotografije, kako smo sedeli dole... Tu su i sitni kamenčići i dušeci na kojima smo sedeli. Bili smo tu, u hotelu, bilo je prelepo. Jeli smo kolače, pili kafu za dve i po marke. I Inge, moja prijateljica iz Bremerhafena je bila sa nama. Upravo me je ona i zvala sinoć! Da li se sećate nekog komplimenta u vezi Vaše haljine? Ne, a i ta haljina i nije ništa posebno. Mada, kasnije su mnogi meni i Inge govorili: ,,Vi ste uvek imale sve! Vi ste baš upadale u oči’’ Pa, mi smo u to vreme uvek šile zajedno. Na šta Vas podseća ta haljina? U suštini, na taj odmor. Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)? Ništa posebno. Jednostavno, veoma je stara. Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo? Ma ne, ne... Ceo kofer je pun toga. Šta ću ja sa tim? I to će jednom otići u đubre. Gospođo Dele, hvala Vam na razgovoru! |
Bremen, 8.3.2008. u 13.30 časova
