|
Gordana, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete? Mama je znala da šije. Dok smo brat i ja bili mali improvizovala je ili je prepravljala neki stari komad. Ja sam imala neuspešne pokušaje. Recimo, kažem joj da mi ta suknja treba za subotu a ona mi na to uzvrati : ,,E pa to baš ne može tako”. Onda sam joj ja nudila da izvadim kroj. Pošto su one linije od dva modela i lako se omaši za broj, manje ili više. Često sam i grešila, ali je ona to posle prepravljala. Da li je šila sa strašću? Mama je više šila zato što je morala. Mada, ona je i volela da šije. Nju je to smirivalo. Zaista je imala zlatne ruke. Plela je i sjajne šarene džempere za vreme hipi-pokreta. To su bili stvarno unikatni radovi. Voleli smo da se oblačimo pod uticajem Zapada i Italije, koja je bila blizu. I to se provlačilo kroz sve genaracije. Kada ste zatvoreni, svaka informacija sa strane je interesantnija i progresivnija. Da li je šila po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje? Kao mlade devojke sve smo mi želele da imamo nešto novo na sebi. To se samo u Burdi moglo pronaći. Nova Moda i Burda su bili časopisi koje smo moje drugarice i ja uvek imale kod sebe . Tako smo znale šta je novo i šta se može iskoristi od toga. Zaista je bio veoma omiljen časopis. U mestu gde sam živela, dobijali su samo par brojeva koji bi se brzo rasprodali. A ja sam u školi učila nemački pa sam se uz pomoć rečnika nekako snalazila. Iskusno oko šnajderke je po šemama znalo da prepozna šta treba da se uradi. Kod nas, mislim da je Bazar s vremena na vreme imao neki umetak s krojnom listom. Ali uvek je bilo nešto što nije štimalo. Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala? Bilo je veoma dobrog izbora. Ova država je imala jaku tekstilnu industriju. Sve te fabrike su sad uništene. Kluz, Beko, Vartex, u ono vreme to je bilo veliko tržište. Radili su najviše za izvoz. Mislim da je Beko radio za Hugo Boss. Lošiji su bili oni modeli koji su ostajali ovde. Nisu bili moderni, ni aktuelni, naročito ne za nas mlade. Tako da smo bili prinuđeni da se snalazimo na drugi način. Ali materiali koji su bili u prodaji, ovde proizvedeni, nisu bili skupi i bili su kvalitetni. Kada bi to sašila mama, skoro da sam dobijala suknju za džabe. Da li je šila za sebe ili za druge? Ona je šila isključivo za porodicu. Da li je imala neki prostor gde je šila i koje vreme je birala za šivenje? Ovde se nije ni šilo. A ona je u kući, u Bihaću, šila u jednom delu kuhinje. Tu je i stajala šivaća mašina. Kada se završi taj ritual sa ručkom, onda se raspremi sto, pa izvadi šnit, kroji se, a ja nadgledam i teram da se što pre završi. Nije bilo pravila, za svaku sezonu je šila. I obavezno je bio uključen radio ili televizor, da se čuje kako neko sa strane priča. Da li imate neki komad odeće koji je Vaša majka sašila, a da možete da nam ga pokažete? Imam ih i više, a ovaj kostim je šiven 1989. Pošto sam tad rodila moju malu, nisam ga mogla nositi. Mislim da je ipak nastao 1988. Kada je taj kostim nastao i da li je šiven za neku određenu osobu ili priliku? Nije bila neka određena prilika. Drug od mog supruga je doneo za prodaju svilu sa Tajlanda. Pozvao je mene i moje prijateljice da pogledamo. Kada sam u sobi videla taj šareniš, oduševila sam se. Celu platu sam dala za svilu. Kada ste kostim obukli prvi, a kada poslednji put? Prvi put sam ga obukla kada je sašiven. Oblačila sam ga i u Rovinju, uveče. I dan-danas ga nosim. Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za taj kostim? To je bilo 1991. u Bihaću, za proslavu desetogodišnjice mature. U Hrvatskoj je bilo već počelo, a u Bosni sledeće godine. Motel Ada, to je restoran na reci Uni, neka dva kilometra od Bihaća. Tu su svi moji drugari i drugarice iz razreda, iz gimnazije. Vrlo su mi dragi, ali nažalost nismo više u kontaktu. Jedna devojka je otputovala za Kanadu, mislim da je ova u Češkoj, a ova je ostala u Bihaću. I to je bilo mešano. Znate, ja sam Srpkinja, ove dve su Muslimanke. Ona se udala za Srbina, a mešani brakovi su morali da beže napolje. Ovo je bio poslednji put da smo se ovako okupili. Da li se sećate nekog komplimenta u vezi tog kostima? Pa ja jesam dobijala te komplimente, naravno od devojaka : ,, U! Super! Šta je to?! ” Onda, kako je materijal lep, i kako - i nakon deset godina - fino izgledam. Na šta Vas podseća taj kostim? Znate šta!? To mi je ostalo kao jedno lepo sećanje. Znam da sam ga tad nosila, rekli su mi da sam lepo izgledala tog dana, a kad sam se pojavila u školi za proslavu desetogodišnjice mature, svi su bili tu. I razredni starešina. Bio je to poslednji, a lep i iskren susret. Posle, kad sam čula šta se sve dešavalo, nisam mogla da verujem. Ja, direktno, nisam osetila nikakvu netrpeljivost. I drago mi je zbog toga. Detinjstvo i mladost su mi ostali u lepoj uspomeni. Da li taj kostim nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)? Nisam primetila, jedino što se malo isteže od koračanja, pošto je od svile. Ovako, u poverenju rečeno, malo sam bila suzila suknju i pomerila dugmad. Šta će se dogoditi sa kostimom? Da li ste ga namenili nekome, ili ćete ga pretvoriti u nešto drugo? To je komad od koga se nekako teško odvajam. Zaista mi je drag i prijatno se osećam u njemu. Gordana, hvala Vam na razgovoru! |
Beograd, 6.5.2008. u 13 časova
