|
Tanja, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete? Kod nas u kući niko nije šio. A ja sam počela da šijem ,,na ruke’’ sa dvanaest godina. Imali smo ručni rad, tako da sam učila da štepam kao mašina ,,bod u bod’’ i ostalo... Jednom kada sam pala ispit, bilo me je sramota što sam pala, pa sam rekla ocu: „Tata, ja ove godine neću ići na more, a da bih se osećala korisnom, kupi mi mašinu’’. I pošto sam pala, kupio mi je Bagatovu nožnu mašinu i rekao: ,,Ići ćeš i na more da se odmoriš’’. Kasnije sam živela u Africi, i nisam bila zaposlena. Prosto, ne može čovek po ceo dan da čita i da bude na bazenu. Mora nešto i da radi. Da li šijete sa strašću? Šijem sa ogromnom ljubavlju. Ne samo sebi, nego i deci. Oduvek sam volela orginalnu odeću, a i da korisno pro vedem vreme. Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje? Po krojnim listama sam šila tek sedamdesetih, kad su se pojavile Burde, i to prvo na nemačkom jeziku. Doduše, ja sam učila u gimnaziji nemački, pa sam se snalazila da izvadim šnit. 1995. se pojavio i italijanski Butik. Iz njega sam šila par haljina, u glavnom letnjih, ali nije mogao da konkuriše Burdi. Mada, nismo ni znali za nešto drugo. Jedino je Burda bila dostupna na tržištu. Nije postojao Fashion Week, i šta se već sve danas dešava... Prvo izaberem model koji mi se sviđa, izmerim one svoje dimenzije, vidim da to ne odgovara, i onda na šnitu produžim. Rukavi, šlicevi i pantalone su uvek bili kraći. Na primer, ako mi se dopada model 38, koji nije moj broj, jer ja nosim broj 42, ja dodam sa strane po dva-tri centimetara. Ili ga napravim u jednoj boji, ako je u orginalu dvobojan. Naravno, pravila sam i greške, ali nisam ni tražila da to bude savršena kopija. Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala? Danas su to isključivo lan i bela boja. Lan se lepo održava, pamuk je, jeftin je, možete da šijete šta hoćete, čovek uvek izgleda čisto i ako mu je prljava kosa. A za leto, to je fantazija. A belu boju sam oduvek volela. Čak i zimi! Kao mlada devojka nosila sam beli kaput i bele čizmice. Uvek imam bele čizmice! I dan-danas! Sada da obučem crno!? Sasvim drugačije bih se osećala! Crno nisam nosila dok mi tata nije umro. Lično, uvek se nekako lepo i čisto osećam kada imam belo na sebi. Da vam otvorim moju fioku, sve je belo. Bela jakna, bela bunda, bele rukavice... Da li šijete za sebe ili za druge? Dakle, sin je bio mali, ja sam pravila kompletiće, teget pantalonice, pa teget mantilić, pa košuljica, pa razni dugmići. Ali teže je šiti za decu nego za odrasle, jer je sve minijaturno. To je toliko naporno! Pre sašijem sebi, nego detetu. Šila sam i dobrim drugaricama, ali za prodaju nikada. Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje? Videli ste da sam donela mašinu. Znači da nemam neki prostor ili posebnu sobu gde bih šila i peglala. Uvek ovako, na stolu. Sada sve manje šijem. Imam dosta stvari, pa ne mogu da ih iznosim. Ipak, svake godine osvežim po nešto. U poslednjih par meseci uhvatio me sudoku. Opčinjavaju me i knjige o istoriji davnih civilizacija. Inače: muzika uvek! Zavisi od raspoloženja, može radio, klasična ili moderna muzika, ali ne narodna. Narodna samo uveče u kafani. To onda obožavam. Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete? Imam ovu haljinu koja je 1976. sašivena u Dakru, glavnom gradu Senegala. Haljine su bile veoma skupe, a tamo je bio običaj da se nose večernje haljine. To je francusko govorno područje. I butici su većinom bili francuski. U to vreme za nas su tamo cene bile nedostupne. Kada je haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku? To je bila hajlina specijalno namenjena za proslavu 29. novembra, u Ambasadi. Znači, Dan državnosti bivše SFRJ. Pošto je to mala zajednica, mali broj Jugoslovena je tu i živeo, svega desetak. Ambasador je pozivao na proslavu, tako da je pozvao i tu malu koloniju. Tada sam sašila tri haljine. Tu plavu sam ja nosila, a druge dve haljine su nosile dve moje dobre drugarice. Kada ste haljinu obukli prvi, a kad poslednji put? 1976. prvi put, a 1996. na moru, kod prijateljice u Đenovići- ma, poslednji. Ovde se retko nose dugačke haljine, čak i u pozorištu. Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za Vašu haljinu? Ovde vidite moju prijateljicu i mene sa sekretarom 1976. na prijemu u Senegalu, a ovde se vidim ja sa ambasadorkom. To je bilo tako svečano, i najveći praznik za nas. Mislim da nije bilo kuće koja nije slavila 29. novembar. Ambasada je imala svoje ogromno dvorište, tu su u zelenilu bili postavljeni stolovi, koktel se priređivao u bašti. I obično pozovu da odsviraju nešto nacionalno na onim udaraljkama. Nešto kao: tam, tam... Da li se sećate nekog komplimenta u vezi Vaše haljine? Pa stvarno, svi su bili oduševljeni. Pa vidite po fotografijama: one i dan-danas, posle toliko godina, izgledaju lepo, iako su crno-bele. Na šta Vas podseća ta haljina? U glavnom me podseća na to vreme u Senegalu, zato je toliko i čuvam. Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)? Jednom sam je polila belim vinom, a deset godina kasnije, dala sam je na hemijsko čišćenje, i oni su je očistili. Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo? Ostaviću je kćerki. Mada je dosta niža od mene. I snaja je niža od mene. Ali ipak, želja mi je da im to ostane kao uspomena. Tanja, hvala Vam na razgovoru! |
Beograd, 13.5.2008 u 12 časova
