|
Slavice, kako ste došli do toga da počnete da šijete i od kada šijete? Šijem od druge godine srednje škole. Moj glavni pomagač je bio tata. On, naravno, nije znao da šije, ali je to aminovao. Mama je stalno ponavljala: ,,Uči, uči, uči! Kakva mašina! Kakvo štrikanje! Kakvo heklanje!”. Možda je to danas teško shvatiti, ali u njeno vreme bilo je važno samo završiti fakultet. Ona je branila, i naravno, sve što se brani, to ti je onda lepo da radiš. Kad sam sašila moj prvi model i sva srećna joj ga pokazala, ona je vrištala: ,,Zašto? Pa, zar nisi imala preča posla? Pa ja bih ti to sašila!’’ Tata mi je tu bio velika podrška. On je imao tri kćerke. Inače, očevi prvo hoće sinove, a posle su sa kćerkama najbolji. Njemu je to bilo normalno - ako hoću to da radim, onda nije problem. Da li šijete sa strašću? Kao svako žensko: voliš da obučeš nešto lepo, a ne možeš da kupiš. Nije imalo da se kupi, jer sam volela više klasičnu garderobu, a znala sam sebi da je prilagodim. Nisam pratila trendove. Da li šijete po krojnim listama iz časopisa ili na osnovu sopstvene ideje? Prvo što sam sama sašila je suknjica sa tri karnera i bluzica sa onim puf rukavčićima. Uzela sam model iz Burde. Mama je imala tri kćerke, pa je kupovala časopis. Odatle nam je i šila. I ja sam počela da šijem po Burdi, mada je postojala i Nova Moda. Jedno vreme je bilo normalno da se kupi, ali ne i za vreme sankcija. U jednom periodu ste na Zelenom vencu mogli naći stare brojeve i izdanja. Odeš i kupiš tri-četiri stara broja. I to je odnekud stizalo! Na osnovu čega birate boju i vrstu materijala? Ja volim bordo boju. Tako uhvatim i neke detalje, zavese, lampe, ram, stočić, pa ih onda farbam. Ali, ne volim ljubičastu. Ne-kako mi je depresivna boja. Volim plavo more, plavo nebo, ali u kući, plavo mi deluje hladno... to nešto ne ljubim. A ono što me je u Burdi uvek oduševljavalo: kupite 80 centimetara gotove bordure! To kod nas nema! To tad nije bilo, možda sad ima... Moraš da kupiš 56 centimetara, nečeg što kod nas nema... Onda sa tim moraš da improvizuješ. Uvek sam se pitala: kakva li je radnja u koju oni tamo idu i gde imaju sve to da kupe!? Da li šijete za sebe ili za druge? Prvo sam šila za sebe. Onda, najviše sam volela da šijem za decu, a volela sam da šijem i drugaricama koje znaju šta hoće. Odnosno, uslov je bio: da mi se svidi izbor materijala, model, i da joj to priliči. Zamisli da žena koja je debela nosi dezen na kocke ili neke krupne cvetove! A ja da šijem, nešto što očima ne mogu da vidim? E, to stvarno ne mogu! Da li imate neki prostor gde šijete i koje vreme birate za šivenje? Kada ostanem sama, postavim mašinu na sto u kuhinji. Ja se u tom momentu isključim. Možeš da sediš pored mene i da si prisutan koliko hoćeš. Meni jeste lepo kad je neko tu, ali osećam i grižu savesti što tog prisutnog zapostavljam. Dok je moja Dubravka bila mala, šila sam kada legne da spava. I nedavno mi je govorila: ,,Joj, mama, kako ja nisam navikla da spavam u tišini!’’ Volela je taj zvuk mašine! A kasnije, kad je odrasla: ,,Gasi tu mašinu mama!’’ Da li imate neki komad odeće koji ste sašili, a da možete da nam ga pokažete? Da, ovu zelenu haljinu od satena. Kada je ta haljina nastala i da li ste je šili za neku određenu osobu ili priliku? Ovu haljinu sam sašila mojoj Dudi, oko 1995. za malu maturu. Ona nije htela ništa kao ostale devojčice, koje u glavnom vole da liče na one estradne dive. Tako da smo našli jedno srećno rešenje. Uz to sam joj sašila bolero i torbicu na povlačenje sa zelenim ružicama. Sve je to završilo negde kod njenih drugarica. Kada je haljinu obukla prvi, a kada poslednji put? Pa to je šiveno namenski, za malu maturu. Tad je i obukla prvi put. Nosila ju je možda i na neku svadbu, ili žurku, kada bi neka drugarica slavila rođendan u kafiću. Da li postoji neka fotografija ili neki drugi dokument vezan za tu haljinu? Imam, ali ako uspem da nađem. Čekaj, da je pozovem, da mi kaže gde je! Znam da imam tu sliku kako sam krenula da je ispratim i kako stojimo ispred zgrade... Sad se ona ne javlja! Ah, evo je ovde! I ja kako sam izašla da je ispratim! Da li se sećate nekog komplimenta u vezi te haljine? Svi su joj rekli da je bila najlepše obučena, ali stvarno! Zato što su se ostale devojčice obukle u ono stisnuto, providno, gla- murozno, čipkano, sa onim frizurama, koje u suštini, deci od petnaest godina i ne stoje. Na šta Vas podseća ta haljina? Podseća me na jedan bitan trenutak za mene kao majku. Da li ta haljina nosi neke ,,ožiljke’’ (...fleke, rupe, tragove nošenja)? Ona uvek stoji u onoj kesi... evo ti fleka, ovde je nešto prosula, i ovde je nešto prosula... Samo mi je žao što za veliku maturu nisam mogla ništa da joj sašijem, noga mi je bila u gipsu. Šta će se dogoditi sa haljinom? Da li ste je namenili nekome ili ćete je pretvoriti u nešto drugo? Biće u ormaru, a kad ja umrem, neka rade sa njom šta hoće. Možda moja kćerka rodi treće dete, devojčicu, pa možda nekad ona... Tako moja mama. Ima 76 godina i čuva moju matursku haljinu, kao i maturske haljine od srednje i najmlađe sestre. Slavice, hvala Vam na razgovoru! |
Beograd, 12.5.2008. u 10 časova
